Једно од дела Деспота Стефана Лазаревића јесте Натпис на косовском мраморном стубу, који је настао највероватније између 1402. и 1404. године. Овај свечани натпис био је уклесан у камени стуб који је био постављен на Косовом пољу, односно на месту на ком су се у Косовском боју 1389. године сукобиле српска и турска војска. Осим што представља узвишени херојски запис, овај текст је и сведочанство о дубокој националној трагедији, о којој сведочи остављајући кроз векове снажан историјски и поетски одјек. Мраморни стуб, који је Деспот Стефан подигао у част свог оца, Светог Кнеза Лазара, и палих српских ратника, био је не само симбол сећања на страдање српског Кнеза и његове храбре војске, већ и порука будућим генерацијама о величини жртве за слободу. Сам натпис, у облику песнички обликоване повести, представља један од најранијих записаних српских епитафа, а својим стилом и поруком уздиже се изнад обичног историјског сведочанства. Он је био снажан подсетник на Косовску битку, судбоносни сукоб који је обележио судбину српског народа. Претпоставља се да је овај натпис настао после Ангорске битке 1402. године, када је Стефан Лазаревић, као учесник тог великог сукоба између Тамерлана и Османлија, ојачао свој политички утицај и добио звање деспота. Управо у том периоду, појачана свест о историјској улози Косовске битке подстакла га је да овековечи херојство свог оца и српске војске кроз ове урезане речи у камену. Према сведочанству Константина Михаиловића из Островице (око 1435–1501), на месту на ком је ухваћен Кнез Лазар био је постављен високи камени стуб. У својим успоменама писаним крајем 15. века Михаиловић наводи како у близини Цркве Пресвете Богородице, зване Самодрежа, као знак хватања Кнеза Лазара стоји високи стуб. Претпоставља се да је управо на том стубу био уклесан натпис Деспота Стефана. Шта се са овим стубом десило не зна се. Иако сам стуб више не постоји, текст натписа је сачуван у једном препису који се данас налази у Патријаршијској библиотеци у Београду, заведен под бројем 167. Према истраживањима Ђорђа Сп. Радојичића, на основу водених знакова на папиру утврђено је да је овај препис настао између 1573. и 1588. године.
