Источно од манасијске Цркве Свете Тројице, приљубљен уз источне бедеме манасијске тврђаве уздиже се величанствени монашки конак са параклисом посвећеним Светом Деспоту Стефану. Ова грађевина, која у себи носи дух прошлости и посвећености, састоји се од сутерена, приземља, спрата и таванског простора. Димензије велелепног монашког конака манастира Манасија су импозантне — зграда је дугачка скоро 60 метара а широка 10 метара. Каменом озидани сутерен обухвата монашку кухињу, трпезарију, оставу и котларницу, док се у приземљу налазе простране сале за пријем гостију, канцеларија са архивом, чајна кухиња и неколико монашких келија. У наставку се налази и зимска капела — Параклис Светог Деспота Стефана, прва црква која је њему посвећена. На спрату се налазе монашке одаје.
Седамдесетих година 20. века, након археолошких истраживања у источном делу манасијске порте и после неопходних рестаураторских радова на бедемима и кулама, указала се потреба за изградњом новог конака за манастирску обитељ.
Манасијска игуманија Параскева је 1972. године затражила да стање дотрајале зграде старог конака буде размотрено од стране званичних органа. Манастир Манасија тада су посетили представници Браничевске епархије, Верске комисије Владе Србије, Општине Деспотовац и ресавског намесништва. Закључак је био недвосмислен — стари конак, саграђен 1932. године, био је у толикој мери оштећен да рестаурација није долазила у обзир. На захтев сестринства, Завод за заштиту споменика културе израдио је пројекат новог конака, који је архитекта Иван Костић представио 1973. године. Одобрено је подизање нове грађевине.
На Крстовдан 1973. године, Епископ браничевски Хризостом Војиновић (1911–1989) благословио је место за изградњу будућег конака, нагласивши да се приликом градње пази на првобитни план и распоред манасијских здања. Наиме, Владика Хризостом напоменуо је да би монашки конак требало да остане у границама обновљеног бедема тврђаве — да га не надвисује, да конак мора бити наслоњен на источни бедем манасијске утврде, а да се с друге стране конак у правцу порте протегне колико и некадашње здање, из периода настанка манастира Манасија. На све ово се пазило приликом пројектовања и градње, те је подизање манасијског монашког конака истовремено представљало и његову обнову — према димензијама здања из времена манасијског ктирора, благоверног Деспота Стефана.
Уз благослов Епископа Хризостома, сагласност државних органа — Верске комисије и Завода за заштиту споменика културе, љубављу и трудом монашке обитељи, уз несебичну помоћ бројних добротвора, конак је постепено добијао свој коначни облик — као место монашког живота и подвига, али и славослова Богу и захвалне молитве, што јесте садржај монашког служења.
Припреме су почеле сакупљањем неопходног материјала — гвожђа, цигле, креча и шодера, а радови су званично започети наредне године. У јулу 1974. године одржана је лицитација за избор извођача радова, али су понуде грађевинаца биле превелики терет за манастир. Тако су 11. августа сестре саме започеле радове. Својим нејаким али посвећеним рукама рушиле су остатке старог конака, чистиле циглу и обављале све потребне физичке послове. Земља са ископа темеља ручно је избацивана и трактором превожена и насипана на раније одређено место. Трактор су возиле сестре Анастасија и Ангелина, а у повратку су на градилиште довозиле песак из Ресаве. Уз мајсторе које је предводио Ћира из Лесковца, добровољно су радили и мештани околних села.
До Крстовдана 1974. године темељи су били завршени и освештани, а већ 8. новембра постављена је плоча на сутерену. Радови су настављени током 1975. године — до краја 1975. године озидани су зидови конака, подигнут је параклис посвећен Светом Деспоту Стефану, а цео конак покривен је ћерамидом. До краја 1976. године конак је омалтерисан. Током те и наредне године урађена је столарија, а у конак су уведени струја, грејање и вода.
На празник Силаска Духа Светога на Апостоле 1977. године, служећи у манастиру Манасија, Владика Хризостом обишао је новоизграђени конак и уверио се да је практично завршен и скоро спреман за коришћење. Неких пола године касније, у недељу, 2. октобра 1977. године, манастирски конак свечано је освећен. Освећење су извршили Патријарх српски Герман Ђорић (1899–1991), Епископ браничевски Хризостом, тадашњи епископи далматински Стефан Боца (1916–2003), жички Василије Костић (1907–1978) и нишки Иринеј Гавриловић (1930–2020); освећењу су присуствовали и бројни свештеници, монаси, мајстори и добротвори, који су својим трудом и љубављу дали допринос овом манастирском здању.